VEF Blog

A l'est de Sarajevo vient d'être formée l'organisation Mlada Bosna. Les fondateurs en sont les membres de l'Organisation unie pour le socialisme et la démocratie. Une déclaration a été promulguée à l'adresse de l'opinion. Le but de "Mlada Bosna" est de réaffirmer la pensée révolutionnaire de gauche et le retour du peuple serbe à l'internationalisme.

La création de "Mlada Bosna" est envisagée comme une sorte de mouvement de résistance, de révolte et d'insurrection contre les actuels détenteurs du pouvoir en Republika Srpska et contre le régime de Milorad Dodik, écrit le journal San.

Le peuple serbe n'a plus le droit d'être naïf et de permettre d'être manipulé par les prétendus défenseurs des intérêts nationaux, les faux démocrates nationaux et les soi-disant sociaux-démocrates qui tout en mettant en oeuvre l'idéologie économique libérale-capitaliste ont ruiné et bradé toutes les entreprises publiques, et qui désormais sous le prétexte de reprendre le contrôle des biens de l'Etat commencent à préparer le terrain pour les mettre aux enchères et les vendre à leur avantage, lit-on dans la Déclaration. Y est notamment souligné :  

"Milorad Dodik, Nebojša Radmanović et Nikola Špirić jouent les protecteurs des intérêts nationaux ; tout en votant des lois spoliatrices ils ont livré le peuple serbe de Bosnie-Herzégovine à la merci des intérêts financiers des banques étrangères, des corporations et des organisations usurières du microcrédit. Si on continue la politique des "protecteurs nationaux", la Bosnie-Herzégovine, et par là même la Republika Srpska, peut s'attendre à subir le destin de la Grèce qui maintenant doit vendre ses aéroports, ses ports, ses routes et télécommunications, et même ses canalisations, pour pouvoir rembourser sa dette.

Bien entendu "Mlada Bosna" attire l'attention sur le fait que les peuples bosniaque et croate en Bosnie-Herzégovine ont également été instrumentalisés par leurs bourgeoisies nationales... A la différence de l'ancienne "Mlada Bosna", qui n'a jamais existé en tant que mouvement politique, dès lors où il s'agissait d'un groupe de personnes aux convictions politiques diverses que l'on a baptisé ainsi par la suite, la nouvelle "Mlada Bosna" prendra les traits d'une organisation basée sur les principes du marxisme libertaire.

Par conséquent "Mlada Bosna" récuse et rejette les idéologies nationalistes bourgeoises et vétustes de certains membres ayant fait partie de "Mlada Bosna", en particulier lorsqu'il s'agit des convictions nationalistes de Vaso Čubrilović que lui-même a reniées après la Seconde Guerre mondiale", apprend-on dans la Déclaration.

"Vingt années du règne de la bourgeoisie nationale-chauviniste réactionnaire et de son idéologie du [mouvement de] la Ravna Gora*, n'ont rien apporté au peuple serbe à part la pauvreté, l'humiliation et une honte indescriptible à cause des crimes monstrueux, du nettoyage ethnique et du génocide que cette clique spoliatrice et criminelle a initiés, planifiés, dirigés et menés en son nom.

"Mlada Bosna" appele le peuple serbe à travers son action au sein d'organisations progressistes, extraparlementaires, de gauche et ouvrières à tendre la main aux peuples bosniaque et croate tout aussi privés de leurs droits, humiliés, pillés et déshonorés. Puisse notre nouvelle alliance être notre catharsis commune et la garantie d'une société future fondée sur l'égalité et la justice sociale, et non pas sur les fantasmagories et le fétichisme des bourgeoisies nationales spoliatrices", lit-on dans la Déclaration.

Tout particulièrement honteux dans le système actuel est le rôle du haut clergé corrompu et moralement dépravé de l'Eglise orthodoxe serbe, qui à la place des valeurs chrétiennes de l'universalisme, de la modestie et de l'égalité entre les gens, apporte sa bénédiction et participe lui-même au gangstérisme de la bourgeoisie dominante", souligne la Déclaration de "Mlada Bosna".

Mlada Bosna appelle au renversement du régime de Milorad Dodik



* Le mont Ravna gora est traditionnellement considéré comme le point de départ du mouvement de résistance tchetnik de Draža Mihailović, en 1941.






U Istočnom Sarajevu u toku je osnivanje organizacije "Mlada Bosna", a osnivači su članovi Jedinstvene organizacije za socijalizam i demokratiju. Javnosti je ponuđena i Deklaracija, a cilj "Mlade Bosne" je reafirmacija lijeve revolucionarne misli i povratak srpskog naroda internacionalizmu.

Osnivanje "Mlade Bosne" smatra se svojevrsnim pokretom otpora, pobunom i pozivom na ustanak protiv aktuelnih vlasti u Republici Srpskoj i režima Milorada Dodika, piše San.

Srpski narod više ne smije biti naivan i dopuštati da njime manipulišu navodni zaštitnici nacionalnih interesa, lažni nacionalni demokrati i tobožnji socijaldemokrati koji su kao realizatori liberalno - kapitalističke ekonomske ideologije upropastili i rasprodali sva javna preduzeća, a sada se pripremaju da pod plaštom preuzimanja državne imovine pripreme teren za njeno krčmljenje i rasprodaju u sopstvenom interesu, kaže se u Deklaraciji i, pored ostalog, naglašava:

"Milorad Dodik, Nebojša Radmanović i Nikola Špirić izigravaju zaštitnike nacionalnih interesa, a donoseći pljačkaške zakone srpski narod u BiH su prepustili na milost i nemilost finansijskim interesima stranih banaka, korporacija i lihvarskih mikrokreditnih organizacija. Bosnu i Hercegovinu, a samim tim i Republiku Srpsku, ukoliko se nastavi politika "nacionalnih zaštitnika" čeka sudbina Grčke koja sada na ime vraćanja duga, mora prodati svoje aerodrome, luke, ceste, telekom, pa čak i vodovod i kanalizaciju.

Dakako, "Mlada Bosna" posebno skreće pažnju na činjenicu da su bošnjački i hrvatski narod u BiH također svedeni na instrumente svojih nacionalnih buržoazija... Za razliku od nekadašnje "Mlade Bosne", koja nikada nije egzistirala kao politički pokret, već se radilo o tako kasnije prozvanoj grupi ljudi različitih političkih uvjerenja, nova "Mlada Bosna" će se profilirati kao organizacija bazirana na slobodarskim marksističkim principima.

"Mlada Bosna" se dakle ograđuje i odriče od buržoaskih i zastarjelih nacionalističkih ideologija pojedinih članova ubrojenih u "Mladu Bosnu", posebno kada je riječ o nacionalističkim ubjeđenjima Vase Čubrilovića kojih se nakon drugog svjetskog rata i sam odrekao", stav je iz Deklaracije uz naglasak:

"Dvadeset godina vladavine reakcionarne nacional - šovinističke buržoazije i njene ravnogorske ideologije, srpskom narodu nije donijelo ništa osim siromaštva, poniženja i neopisive sramote zbog monstruoznih zločina, etničkog čišćenja i genocida koje je ova pljačkaška i zločinačka klika potakla, isplanirala, naredila i sprovela u njegovo ime.
"Mlada Bosna" poziva srpski narod da kroz djelovanje u naprednim, vanparlamentarnim, ljevičarskim i radničkim organizacijama pruži ruku jednako obespravljenom, poniženom, opljačkanom i osramoćenom bošnjačkom i hrvatskom narodu. Neka naš novi savez bude naša zajednička katarza i garant budućeg društva građenog na egalitarnosti i socijalnoj pravdi, a ne na fantazmagorijama i fetišizmima nacionalnih pljačkaških buržoazija", kaže se u Deklaraciji.

Naročito je sramotna u postojećem poretku uloga korumpiranog i moralno izopačenog visokog sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, koje umjesto hrišćanskih vrijednosti univerzalizma te skoromnosti i jednakosti među ljudima, blagosilja i sama učestvuje u kapitalističkom gangsterizmu vladajuće buržoazije, ističe se u Deklaraciji "Mlade Bosne".

'Mlada Bosna' poziva na rušenje Dodikovog režima


Source : mojevijesti.ba, le 18 janvier 2011.

Article lié

U posljednje vrijeme pitanje priznavanja Palestine kao samostalne države više se ne šapuće u diplomatskim krugovima. Nedavno postavljena zastava Palestine u Washingtonu znatno je uzdrmala i američku javnost, probudivši cionističke duhove Kongresa.

Sa sedam zemalja Latinske Amerike koje su formalno priznale Palestinu kao samostalnu državu u krugovima UN lebdi jedno jako značajno pitanje; da li će njen primjer slijediti Azija i Afrika?

"To je odluka pojedinih zemalja koja je donešena u njihovim glavnim gradovima" kaže jedan diplomata iz UN, koji je također odbacio bilo kakvu mogućnost kolektivne odluke regionalnih ili drugih snaga bloka poput Pokreta nesvrstanih (NAM) ili Afričke Unije (AU).

Ali ipak, očekuje se da inicijativa Latinske Amerike samo rastjerava maglu i da će se uskoro povećati spisak onih koji će se i zvanično osmjeliti da priznaju postojanje i integritet Palestine kao države.

Kako su nedavno najavili iz Palestinske samouprave (PA) oni do septembra ove godine očekuju da Palestina bude i zvanično priznata kako od EU tako i od UN-a i SAD-a. Mahmud Abbas ulaže maksimalno sve napore da ispuni obećanje dato 2008. da će do septembra 2011. Palestina u međunarodnim krugovima biti zvanično priznata i to po granicama iz 1967. Uspjeh i trud mu se ne mogu negirati, već su znatno vidljivi, i opet je aktulizirano pitanje.

Potez predvođen brazilskim predsjednikom Luis Inacio Lula da Silvom koji je još 3. decembra priznao Palestinu; pokrenuo je lavinu koja se neće tako lahko zaustaviti uprkos dosadnom - upornom cionističkom lobiju. De Silvina odluka uslijedila je nakon poziva palestinskog predsjednika Mahmuda Abasa, koji je bio normalno frustriran beskompromisnošću Izraela i prekidom mirovnih pregovora na Bliskom Istoku.

Brazil su slijedile i druge latinoameričke zemlje: Argentina, Bolivija, Čile, Ekvador, Urugvaj i Venecuela. Prema diplomatskim izvorima, Peru i Pragvaj će krenuti stopama velike sedmorke. A kako najavljuju i palestinski izvori uslijedit će i priznanje od Dominikanske Republike, i evropskih zemalja.

Phyllis Bennis, direktorka Projekta nove internacionalizacije vašingtonskog insitituta za političke nauke izjavila je za IPS da nedavne najave su vrlo važan pokazatelj sve većeg angažmana Latinske Amerike u pitanjima vezanim za izraelsku okupaciju i Bliski istok.

Ona je izjavila kako nijedna od ovih zemalja nije bila među 100-ak zemalja koje su priznale postojanje Palestine kao države, nakon Deklaracije o nezavisnosti iz 1988.

"I većina od njih je u to vrijeme još uvijek bila pod upravom ili vojne diktature koju je podupirala SAD ili neoliberalno diktatorskih vlada koje su još uvijek zavisile od Washingtona".

Mouin Rabbani, dopisnik Middle East Reporta, baziranog u Washintonu, je izjavio da se potez priznavanja Palestine od strane zemalja Latinske Amerike mora prvobitno shvatiti u kontekstu sve većeg nepovjerenja prema diplomatiji međunarodne zajednice koju vodi na Bliskom istoku, naravno predvođene SAD-om.

"Tokom posljednih decenija", dodaje on, "zemlje Latinske Amerike su postale nezavisni i pouzdani sudionici na svjetskoj sceni, što je povećalo napetost između njih i Washingtona, a da to ovi najnoviji potezi odražavaju". Bennis je također istakla da je potez Brazila naročito važan, s obzirom na trenutnu poziciju koju ima u Vijeću sigurnosti kao nestalna članica.

"Spremnost Brazila da konfrontira politici SAD-a na Bliskom istoku  bila je očigledna od ranije - od kada se pridužio Turskoj oko potencijalnog dogovora s Iranom o nukleranom pitanju, i uz novog predsjednika (Dilmu Rousseff) žele dokazati nezavisnost", dodaje Bennisica.

Prisutnost Brazila, Argentine i naročito Čilea na ovom spisku također pruža izvjesnu vrstu političkog pokrića za manje, ali znatno lijevičarski orijentirane vlade Ekvadora, Urugvaja, Bolivije i Venecuele, koje bi se drugačije suočile s međunarodnim (čitaj SAD) pritiskom, kao i rizikom da imaju znatno manje utjecaja, nastavlja Bennisica.

Rabbani tvrdi da je dodatni razlog što zemlje Latinske Amerike preuzimaju vođstvo po ovom pitanju prije nego zemlje Azije ili Afrike stoji u tome što su do nedavno, prije njihove demokratizacije, bile čvrsto kontrolirane od strane SAD-a i Izraela. Postojale su čvrste veze između Izraela i različitih terorističkih režima koji su vladali Latinskom Amerikom u prethodnim decenijama.

Dok je većina azijskih i afričkih zemalja priznala Palestinu još od kad je PLO proglasio nezavisnost 1988, gotovo nijedna latinoamerička država to nije učinila. To znači da će relativno mali broj azijskih ili afričkih zemalja to sada uraditi jer su oni već priznali nezavisnost Palestine.

"S obzirom na uske veze između SAD i Izraela u proteklim decenijam, ne bi bih očekivao da igraju aktivnu ulogu u naporima da se pitanje skrbništva nad Palestinoom prenese sa SAD na UN", priznaje Rabbani.

Jedina iznimka, ističe on, bile bi određene ključne države poput Južne Afrike, koja je do kraha aparthejda bila najvažniji afrički saveznik Izraela."

"Zanimljivo je opažanje da trenutno, na nivou autokracije i diktature u državama Trećeg svijeta, uključujući arapske države

"To je zanimljivo opažanje da se danas autokracija i diktature država Trećeg svijeta - uključujući arapske države - nastoje ostvariti što bliže odnose s Izraelom", kaže Rabbani. "Mislim da će se fokus na priznavanje Palestine u narednim mjesecima preseliti u Evropu".

Da li će EU i evropske države nastaviti da privatno jecaju kako SAD gura Bliski istok u ponor, dok odbijaju da preispitaju svoje politike ili će početi da djeluju autonomnije?", pita se on.

Ključno pitanje, dodaje Rabbani, nije da li će prepoznati tobožnju državu Palestinu, nego hoće li početi da hapse i prekinu s raznim oblicima podrške izraelskim kompanijama u okupiranim područjima i naseljima koja su ilegalna ne samo po međunarodnoom pravu već i prema tumačenju međunarodnog prava EU. Drugim riječima hoće li Evropa početi pridodaje važnost ponašanju Izraela, ili će nastaviti da mu daje neograničeni imunitet pod izgovorom partnerstva s Washingtonom", zaključuje Rabbani.

 

Source : IslamBosna.ba, le 21 janvier 2011.

Troje mrtvih u sukobima pred Berišinim kabinetom

 

En Albanie le Premier ministre Berisha, également un autre corrompu, lopette américaine faut-il le dire, est en train de vaciller 

 

Vive la Révolution ! 

 

Albanie une manifestation antigouvernementale dégénère

 

Justement Alexandre Lévy dans sa dernière note sur son blog "Western Balkans" se demandait si l'Albanie n'était pas une autre Tunisie

 

 

 

 

Photo d'un clan balkanique

 

Le premier est en prison

Le second a pris sa retraite

Le troisième est occupé à tirer sur son peuple

Le quatrième va bien, merci pour lui ! 

 

 

Broj samoubistava u američkoj vojsci je ponovo povećan prošle godine i dostigao je najviši nivo u posljednje tri decenije, saopštilo je Ministarstvo odbrane SAD. Prema objavljenim podacima Pentagona u američkoj vojsci protekle godine je 343 vojnika počinilo samoubistvo dok je 2009 godine zabilježeno 160 samoubistava a većina njih dogodila se u Iraku i Afganistanu, prenosi Frans press pozivajući se na vojne američke izvore. U 2008. godini samoubistvo je izvršilo najmanje 128 vojnika, ali se istražuje još 15 sumnjivih smrtnih slučajeva. U 2007. godini u amerčkoj vojsci zabilježeno je 115, a u 2006. godini 102 samoubistva. Na 100.000 vojnika, samoubistvo izvrši prosiječno 20,2 ljudi, što je više od civilne stope po prvi put od vijetnamskog rata, rekli su zvaničnici u Pentagonu. Najavljeno je da će vojska SAD početi novi program obuke i prevencije samoubistva. Američka vojska pozvala je da joj se pridruži veći broj stručnjaka za mentalno zdravlje. Zvaničnici naglašavaju da su vojnici pod velikim stresom zbog dugih boravaka u zonama sukoba, pošto se istovremeno vode borbe u Afganistanu i Iraku.

 

Source : bosnian.irib.ir, le 21 janvier 2011. 

Le "Frankfurter Rundschau" se penche sur "l'énigme" qui intrigue les linguistes des pays post-yougoslaves depuis la désintégration de l'Etat commun.

Depuis l'effondrement de la Yougoslavie, parle-t-on croate en Croatie et serbe en Serbie ? Hmm, hmm... pas si vite ! La linguiste croate Snježana Kordić démontre de manière implacable et minutieuse ce qu'en réalité tout le monde sait : les Croates, les Serbes, les Bosniaques et les Monténégrins parlent la même langue.

Est-ce qu'une langue peut tout simplement se désagréger comme peuvent le faire les états et les nations ? Et si oui, que faut-il en conclure ? Est-ce que tout d'un coup tout le monde se met à parler des langues différentes et à ne plus se comprendre, un peu comme lorsque la tour de Babel s'était effondrée ? La linguiste croate Snježana Kordić offre à cela une réponse simple : non. Depuis lors tout le pays y trouve matière à dispute.

En Croatie on parle croate et en Serbie serbe, si on en croit la formule consacrée née au lendemain de l'effondremenent de la Yougoslavie, le tout joliment séparé. Les puristes, qui depuis vingt ans donnent des leçons au peuple sur la nouvelle langue, ont réagi avec énergie : Ce livre est un "détritus", a fulminé le romancier Hrvoje Hitrec, président du Conseil culturel croate, de tendance conservatrice, alors qu'il passait à la télévision aux heures de grande écoute. Le journal le mieux vendu en Croatie, le Večernji list, a offert deux pages à Sanda Ham en tant que papesse linguistique pour polémiquer avec l'hérétique [Snježana Kordić] . Hitrec quant à lui est même allé jusqu'à porter plainte à la police contre le ministre de la Culture parce que le livre a reçu une aide financière, comme il en va pour toutes les autres oeuvres scientifiques concernant le croate.  

Toutefois les nationalistes sont de plus en plus sur la défensive. Nenad Popović, le courageux éditeur de Snježana Kordić, ne se laisse pas irriter, pas plus que l'auteur. Se sentant pousser des ailles, les principaux intellectuels croates comme le dramaturge Slobodan Šnajder, le romancier Miljenko Jergović et le satiriste Boris Dežulović ont applaudi la scientifique jusqu'ici peu connue. La presse libérale s'est délectée en énumérant toutes les absurdités de la thèse qui voudrait que le croate, le serbe, le bosniaque et le monténégrin soient des langues différentes. Ainsi faudrait-il que chaque Croate naisse polyglotte puisqu'il parle automatiquement trois langues supplémentaires. Un journal a fait remarquer que parmi les soixante-dix ambassadeurs croates à travers le monde, il ne s'en trouve qu'un seul à avoir indiqué sur sa page internet qu'en outre de l'anglais et du français il connaît également le serbe. Tous les autres semblent l'admettre comme une évidence.

Snježana Kordić, une linguiste de 46 ans diplômée à Zagreb et ayant fait carrière d'enseignante en Allemagne, démontre de manière implacable et méticuleuse ce qu'en réalité tout le monde sait : les Croates, les Serbes, les Bosniaques et les Monténégrins parlent la même langue. Sauf qu'on ne l'appele plus le serbo-croate comme c'était le cas jusqu'en 1991, mais qu'on lui prête un nom différent dans chaque pays. Kordić refuse quant à elle les subtilités qui font qu'on nomme une langue non seulement en vertu de ses propres caractéristiques mais aussi de la nationalité du locuteur : après tout les Argentins ne parlent pas l'argentin. Le critère, d'après lequel un trésor lexical commun variant entre 75 et 85% génère une langue commune, est largement satisfait par ces quatre langues slaves du sud. Même les nouveaux mots qui sont introduits dans les cerveaux à coup de marteau depuis l'effondrement de la Yougoslavie, surtout en Croatie, sont compris par presque tous les Serbes, Bosniaques et Monténégrins. En fin de compte ils ont été forgés à partir d'un même matériel linguistique.

Kordić propose une argumentation simple, claire et infaillible : n'en déplaise aux politiciens nationaux le serbo-croate continue d'exister en tant que "langue polycentrique" comme le sont l'allemand, l'anglais, le français, l'espagnol, des langues qui sont parlées sous différentes variantes dans différents pays. Ce qu'il y a de scandaleux dans son livre c'est qu'il ne laisse plus de place aux billevesées. La partie adverse a été exonérée pendant vingt ans de fournir des arguments : l'apport de la linguistique à la défense idéologique du pays était plus que bienvenu dans les partis, les maisons d'édition et les rédactions. Maintenant que quelqu'un a fait savoir que l'empereur est nu, c'est comme si le camp national n'avait plus rien à offrir. A part la fureur. Suite aux démonstrations publiques dans sa ville natale d'Osijek et aux menaces de mort, Snježana Kordić ne révèle plus son lieu de séjour.

En Croatie, en Serbie, en Bosnie et au Monténégro, des endroits on l'on construit justement l'ultime nouvelle langue, Kordić a déjà donné des interviews. Les débats ont été pareils les uns les autres. A Belgrade aussi une jeune scientifique s'est fait chapitrer par le pape linguistique local parce qu'elle a affirmé que le serbo-croate existe.

La slavistique étrangère, s'il est vrai qu'elle n'a pas à subir les pressions nationales, évite toutefois de donner une opinion claire sur l'existence du serbo-croate. Dans certaines universités allemandes on enseigne la langue BCS (Bosnique/Croate/Serbe), et cela dans un tel ordre alphabétique, c'est-à-dire "neutre". Ailleurs la langue qui est enseignée est simplement appelée en fonction de l'origine du professeur. Monika Wingender, la nouvelle présidente de l'Association des slavistes, qui enseigne à Giessen, déclare que le serbo-croate est "en voie de désintégration", un phénomène qui pourrait certes encore durer longtemps. Une formule subtile qui laisse à chacun son opinion et qui ne demande pas à la science de se prononcer.




"Frankfurter Rundschau" opisuje "enigme" kojima se bave jezikoslovci postjugoslavenskih zemalja nakon raspada zajedničke države.

U Hrvatskoj se nakon raspada Jugoslavije govori hrvatski, u Srbiji srpski? Malo morgen! Hrvatska lingvistica Snježana Kordić dokazuje bespoštedno i pedantno ono što su ustvari svi stalno znali: Hrvati, Srbi, Bosanci i Crnogorci govore isti jezik.

Može li se jezik naprosto raspasti kao što to mogu država i nacija? I ako da, što to znači? Da li odjednom svi govore raznim jezicima i ne razumiju se više kao ono kad je propala izgradnja Babilonske kule? Hrvatska lingvistica Snježana Kordić je sada u knjizi našla jednostavan odgovor: ne. Od tada je svađa u čitavoj državi.

U Hrvatskoj se govori hrvatski, u Srbiji srpski, to je bila formula nakon raspada Jugoslavije: sve lijepo separirano. Jezični puristi, koji dvadeset godina drže narodu lekcije iz hrvatskog novogovora, energično su reagirali: "smeće" je ta knjiga, zapovjedio je u najgledanijem terminu na televiziji romanopisac Hrvoje Hitrec, predsjednik konzervativnog Hrvatskog kulturnog vijeća. Najtiražnije dnevne novine Večernji list dale su dvije stranice Sandi Ham kao jezikoslovnom papi da polemizira protiv heretičarke. Hitrec je čak prijavio ministra kulture policiji jer je knjizi dodijelio financijsku potporu, kao uostalom i svim drugim znanstvenim djelima o hrvatskom jeziku.

Ali nacionalisti zapadaju sve više u defanzivu. Kordićkin hrabri izdavač Nenad Popović ne da se iritirati, kao ni autorica. Vodeći hrvatski intelektualci poput dramaturga Slobodana Šnajdera, romanopisca Miljenka Jergovića i satiričara Borisa Dežulovića, aplaudirali su kao oslobođeni od okova ovoj dosad manje poznatoj znanstvenici. Liberalni tisak izlistavao je s nasladom sve apsurdnosti koje proizlaze iz teze da su hrvatski, srpski, bosanski i crnogorski različiti jezici. Po tome bi se svaki Hrvat morao rađati kao poliglot jer automatski govori još dodatna tri jezika. Jedan tjednik je uočio da od sedamdeset hrvatskih ambasadora u svijetu samo jedan na svojoj internetskoj stranici navodi da pored engleskog i francuskog zna i srpski. Svi drugi, izgleda, smatraju da se to podrazumijeva samo po sebi.

Snježana Kordić, 46-godišnja lingvistica sa zagrebačkim doktoratom i nastavkom karijere u Njemačkoj, dokazuje bespoštedno i pedantno ono što su ustvari svi stalno znali: Hrvati, Srbi, Bosanci i Crnogorci govore isti jezik. Samo sad ga ne zovu više kao do 1991. srpskohrvatski, nego u svakoj državi drugačije. Ali izmišljotine da se ime jeziku dodjeljuje ne samo prema jezičnim osobinama nego prema nacionalnosti govornika, Kordić ne dopušta: naposljetku, Argentinci ne govore argentinski. Kriterij da 75 do 85 posto zajedničkog rječničkog blaga čine zajednički jezik, ispunjavaju ta četiri južnoslavenska jezika bez problema. Čak i nove riječi koje se nakon raspada Jugoslavije kroje prvenstveno u Hrvatskoj i ukucavaju čekićem u mozgove, skoro sve razumiju Srbi, Bosanci i Crnogorci. Na kraju krajeva, skrojene su od istog jezičnog materijala.


Kordić argumentira jednostavno, jasno i nepotkupljivo: srpskohrvatski jezik i dalje postoji neovisno od fantazije nacionalnih političara - kao "policentrični jezik" poput njemačkog, engleskog, francuskog, španjolskog, koji se u različitim državama govore u različitim varijantama. Skandaloznom čini njenu knjigu to što nekadašnjim zaraćenim stranama za njihovu jezičnu borbu ne daje nikakav popust na budalaštinu. Suprotna strana nije se dvadeset godina morala truditi oko argumenta; prilog jezikoslovlja ideološkoj obrani zemlje bio je u strankama, izdavačkim kućama i uredništvima više nego dobrodošao. Sad kad netko kaže da je car gol, nacionalna strana kao da nema ništa da ponudi. Osim bijesa: nakon javnih demonstracija protiv nje u rodnom gradu Osijeku i prijetnje ubojstvom, Snježana Kordić više ne odaje svoje mjesto boravka.

U Hrvatskoj, u Srbiji, Bosni i u Crnoj Gori, gdje se upravo konstruira zadnji novi jezik, Kordić je dala već intervjue. Diskusije su nalik jedna drugoj. I u Beogradu je mlada znanstvenica morala otrpjeti kaznu od strane lokalnog lingvističkog pape jer je ustvrdila da postoji srpskohrvatski jezik.

Inozemna slavistika, premda je ustvari slobodna od nacionalnog pritiska, izbjegava dati jasno mišljenje o postojanju srpskohrvatskog jezika. Na nekim njemačkim sveučilištima podučava se "BHS", "Bosanski/Hrvatski/Srpski", i to ovim abecednim, dakle "neutralnim" redoslijedom. Negdje dalje se jezik koji se podučava jednostavno naziva po porijeklu lektora. Nova predsjednica Udruženja slavista, profesorica u Gießenu Monika Wingender kaže da se srpskohrvatski nalazi u "procesu dezintegracije" koji, doduše, može dugo potrajati - fina formula koja svakome ostavlja njegovo mišljenje i ne traži od znanosti nikakvu prosudbu.


Source : h-alter.org, le 19 janvier 2011.

Original en allemand sur le Frankfurter Rundschau