VEF Blog

Indignez-vous ! en serbo-croate

Document PDF

Comme je vous l'avais dit, les Anglo-saxons seront les premiers à vouloir nous faire passer l'idée que la révolution tunisienne est vaine... En vain, en vain... invitons les plutôt à se remettre eux-mêmes en question. 

Kraj diktatora u arapskom svijetu? Sigurno da im koljena klecaju diljem Bliskog Istoka, šejhovima, emirima i kraljevima. Uključujući veoma stare kao Saudijskog i mladog u Jordanu i predsjednike – opet  jednog veoma starog u Egiptu i mladog u Siriji – jer se Tunis nije trebao desiti. Niti neredi zbog poskupljenja namirnica u Alžiru, niti demostracije protiv poskupljenja u Amanu. Da ne spominjemo broj mrtvih u Tunisu čiji despot je potražio azil u Rijadu – u istom gradu  gdje se sakrio i Idi Amin.

Ako se to može  desiti u Tunisu, onda se može desiti bilo gdje, zar ne? Zapad je Zejnul Abidina Ben Alija podržavao zbog “stabilnosti”. Francuzi, Englezi i Nijemci i , samo da spomenem, su hvalili ovog diktatora kao “prijatelja” civilizirane Evrope koji  je umio da izađe na kraj sa islamistima.

Tunižani neće zaboraviti ovu epizodu  historije iako bismo mi voljeli da je zaborave. Arapi imaju običaj reći da dvije trećine tuniškog stanovništva – skoro sva odrasla populacija – na jedan ili drugi način je radi la za tajnu policiju Ben Alija. I oni su sigurno bi li na ulicama protestirajući  protiv čovjeka kojeg smo do prošle sedmice voljeli. Ali budite bez brige. Vlada “nacionalnog spasa” koju treba  da formira Muhamed Ganuši, Ben Alijev vjerni sluga već 20  godina, će sigurno više imati obzira za naše, nego za interese sopstvenih građana.

Bojim se da će se desiti ista  priča kao i uvijek. Da, mi bismo voljeli da u Tunisu bude demokratija – ali ne puno demokratije. Sjećate li se kako smo željeli da i Alžir u ranim devedesetim ima demokratiju? Ali onda, kada je izgledalo da bi islamisti mogli pobijediti drugi krug izbora mi smo podržali vojsku koja je poništila izbore i time izazvala  građanski rat koji je odnio 150.000 života. Ne, mi u arapskom svijetu ne želimo demokratiju. Mi tamo želimo red, mir i stabilnost. Čak i u Hosni Mubarakovom korumpiranom Egiptu je to što želimo. I to je ono što ćemo i dobiti. Arapski svijet jeste tako nefunkcionalan, koruptan, ponižavajući i nemilosrdan – ne zaboravimo da je Ben Ali  protestante nazvao “teroristima” i nesposoban za bilo kakav socijalni ili politički napredak,  jer prilike da postojeće demokratije proiziđu iz haosa koji vlada na Bliskom Istoku su ravne nuli.

“Naši” momci

Zadatak arapskih vođa  je onakav kakav je uvijek i bio – da kontrolišu svoj narod, da drže poklopac nad njima, da vole zapad i da mrze Iran. Šta  je Hillary Clinton radila prošle sedmice kada  je Tunis gorio? Ona  je korumpiranim prinčevima Zaljeva  govorila kako  je njihov zadatak da podrže sankcije protiv Irana, da mu se suprotstave, da se pripreme na još jedan udar na jednu muslimansku zemlju nakon dvije katastrofe kojima su SAD i Engleska poklopile region. Za nas na  Zapadu je ovo stari problem. Nama su  puna usta “demokratije” i mi svi zagovaramo fer izbore – snadbijevajući Arape  ljudima za koje mi želimo da budu izglasani. Ali u Alžiru prije 20 godina oni nisu birali “naše momke”. Niti u Palestini. Niti u Libanu. A onda im mi udarimo sankcije, prijetimo im, upozoravamo ih na Iran i očekujemo da  drže usta začepljenim kada Izrael krade  još više zemlje za svoje kolonije na Zapadnoj Obali.

Godinama ovaj užasni diktator Ben Ali je govorio o “laganoj liberalizaciji” svoje zemlje. Ali svi diktatori znaju da su u najvećoj opasnosti kada počinju oslobađati svoj narod od okova. I Arapi su se ponašali kako smo i očekivali. I samo što  je Ben Ali pobjegao iz Tunisa,  arapska štampa koja ga je do tada hvalila jer je dobijala novac do njega, počela  je da ga satanizira. Sada ti novinari pišu o “lošoj vladi”, “korupciji”, “autoritarnom stilu reagiranja”, potpunom odsustvu ljudskih prava”. Rijetko kada su riječi libanskog pjesnika Halila Džubrana zvučale tako bolno tačne: “Jadna je nacija koja pozdravlja novog vladara cvijećem i ispraća ga zvižducima, samo da bi pozdravila novog vladara ponovo sa cvijećem.”

Navodno je Alžir bogat kao i Saudijska Arabija. Zemlja posjeduje zalihe nafte i plina, ali istovremeno imaju i jednu od najviših stopa nezaposlenosti na Bliskom Istoku, ljudi nemaju socijalnu sigurnost niti bilo čega za svoje građane jer su njezini generali blago države sklonili u Švicarsku. Ne zaboravimo ni policijsku brutalnost. Podrumi za mučenje će i dalje raditi punom parom. Mi ćemo i dalje imati dobre odnose sa  diktatorima. Nastavićemo da naoružavamo njihove vojske i tražiti da uspostave mir sa Izraelom.

I oni će raditi ono što budemo željeli. Ben Ali je pobjegao. Sada počinje traganje za diktatorom u Tunisu koji će biti po našem ukusu – “dobronaklonom autoritarnom vladaru” kako će novinske agencije nazvati tog okrutnog čovjeka. A pucnjave će se i dalje nastaviti, sve dok se ne uspotavi “stabilnost”. Ne vjerujem da  je vrijeme arapskih diktatora prošlo. Za to ćemo se već pobrinuti.


Piše: Robert Fisk, Independent 17. 01. 2011.
Objavljeno u magazinu SAFF

Source : islambosna.ba, le 23 janvier 2011.

La traduction en français de ce texte plein de morgue