Croatie : Sauve qui peut, Front ouvrier ne veut pas que la Croatie coule avec la vieille ferraille occidentale autour du cou.
Aussi, suivant l'exemple d'une pratique internationale déjà existante, Front ouvrier prône l'établissement d'une commission internationale pour un audit de la dette extérieure illégitime de la République de Croatie (comme l'a fait récemment l'Equateur et comme le projette SYRIZA pour la Grèce). Cet audit ferait apparaître quelle partie de la dette (illégitime) peut, pour tout ou partie, être annulée, gelée ou restructurée. L'annulation ou le gel du remboursement pour le moins d'une partie de la dette permettrait de restituer des fonds dans le développement du pays et dans le social. Bien entendu il n'est pas nécessaire de dire qu'en la matière il s'agit de mener la chose avec prudence et réalisme, en nouant diverses alliances politiques tactiques au niveau international et en amortissant les éventuels dommages.
***
Jedan
od najvećih problema koji muči mnoge zemlje, pogotovo na periferiji
svjetskog kapitalizma, je otplata dugova (u pravilu bankama,
institucijama i pojedincima iz najrazvijenijih zemalja kapitalističke
jezgre). Zemlje na periferiji su na zaduživanje prisiljene često upravo
zbog nametanje ekonomske politike koju im, preko instrumenata kao što su
Međunarodni monetarni fond, Svjetska banka, Svjetska
trgovinska organizacija (WTO), Europska unija itd., nameću vlasti i
kapital zemalja kapitalističke jezgre. Tako se, preko uspostave
„slobodne trgovine“ (u kojoj uvijek pobjeđuju jači i veći) a često i
ulaska „stranih ulaganja“, uništava domaća industrija, prirodni resursi i
poljoprivreda zemalja periferije, a povećava uvoz i ovisnost o stranim
ekonomijama. Manjak koji nastaje nakon uništavanja domaće proizvodnje se
onda nadoknađuje zaduživanjem na stranom tržištu i to često na način da
je dugove praktički nemoguće vratiti i da su čitave zemlje osuđene na
permanentnu zaduženost, što jasno ide na korist onih koji zajmove daju
jer im to, osim što se na tome bez ikakvog rada bogate, pruža oruđe za
daljnji politički pritisak. To onda vodi do toga da se čitave ekonomije
zemalja na periferiji, opet pod političkim pritiskom najrazvijenijih
zemalja (tj. njihove kapitalističke klase), organiziraju tako da se sve
podređuje (uzaludnom) vraćanju dugova ili reformama koje idu u korist
stranom kapitalu, a što pak onda onemogućuje razvoj zaduženih zemalja
periferije (vlade zemalja kapitalističke jezgre se također zadužuju, no u
takvim slučajevima to funkcionira drugačije jer su one i njihov kapital
dominantne u svjetskim odnosima moći).
Pitanje koje se tu
postavlja jest je li pravedno da se vraćanje dugova šačici lihvarskih
institucija i pojedinaca u najrazvijenijim zemljama pretpostavlja
razvoju manje razvijenih i nerazvijenih zemalja te interesima većine
društva u tim zemljama? Je li važnije npr. da pojedina zemlja ima
dovoljno novca za svoje zdravstvo i školstvo ili je važnije da se Wall
Streetu vrati posuđeni novac s kamatama i na vrijeme? Osim toga,
postavlja se i pitanje je li legitimno nametati čitavom društvu da
godinama vraća dugove koji su, među ostalim, nastali i kao posljedice
ekonomske politike koju su nametali isti ti krugovi kojima se sada
duguje? Je li pravedno da čitave zemlje žive u bijedi zato što je neka
vlast, izabrana na tko zna kakav način, sklopila neki ugovor o pozajmici
(često po nepovoljnim uvjetima) i za tko zna kakve svrhe? S obzirom da
takve pozajmice u načelu nisu nikada izglasane na narodnim
referendumima, može li se čitavo društvo smatrati zauvijek odgovornima
za njihovo vraćanje? U konačnici – zašto bi pitanje vraćanja dugova
ovisilo samo o onome tko je novac dobio, a ne i o onome tko ga je nekome
posudio? Ne snosi li i onaj koji novce posuđuje određen rizik? Zašto bi
čitave zemlje ostale godinama u dužničkom ropstvu samo zato što su npr.
određene strane banke odlučile zaraditi posuđujući sredstva za koja su
unaprijed znale da će ga dotične zemlje teško (ako i ikada) moći
vratiti? Zašto bi Hrvatska još godinama morala vraćati dugove koje je
napravila vlada Ive Sanadera, bivšega premijera sada u zatvoru zbog
korupcije? Takva pitanja nisu samo čista teorija – u praksi i
međunarodnom pravu već dugo godina postoji institucija tzv. nelegitimnog
duga upravo u slučajevima o kakvima smo govorili. Ako se npr. zaključi
da je novac posudila neka korumpirana vlada po namjerno nepovoljnim
uvjetima i da je zajmodavac toga bio svjestan, posve je legitimno da se
ta pozajmica ne vrati ili da se bar ne vrati u potpunosti.
S
obzirom na to, a po uzoru na već postojeću svjetsku praksu, Radnička
fronta se zalaže za uspostavu međunarodne komisije za reviziju
nelegitimnog inozemnog duga Republike Hrvatske (kao što je to nedavno
bio učinio Ekvador i kao što za Grčku to planira SYRIZA). Nakon dotične
bi se revizije vidjelo koliko se dio (nelegitimnog) duga može, u
cijelosti ili djelomično, otkazati, zamrznuti ili reprogramirati.
Otkazivanje ili zamrzavanje isplate bar dijela dugova bi omogućilo
preusmjeravanje sredstava u razvoj zemlje i za socijalu. Naravno,
nepotrebno je posebno i napominjati i da bi i ovdje stvar trebalo
izvesti realpolitički mudro, sklapajući različite taktičke političke
saveze po svijetu i minimalizirajući potencijalnu štetu.
***
Page Facebook de Radnicka fronta