VEF Blog

Titre du blog : Balkanikum
Auteur : Balkanikum
Date de création : 14-08-2008
 
posté le 09-12-2014 à 21:50:36

 

Croatie : Sauve qui peut, Front ouvrier ne veut pas que la Croatie coule avec la vieille ferraille occidentale autour du cou.

 

 

 

 

Aussi, suivant l'exemple d'une pratique internationale déjà existante, Front ouvrier prône l'établissement d'une commission internationale pour un audit de la dette extérieure illégitime de la République de Croatie (comme l'a fait récemment l'Equateur et comme le projette SYRIZA pour la Grèce). Cet audit ferait apparaître quelle partie de la dette (illégitime) peut, pour tout ou partie, être annulée, gelée ou restructurée. L'annulation ou le gel du remboursement pour le moins d'une partie de la dette permettrait de restituer des fonds dans le développement du pays et dans le social. Bien entendu il n'est pas nécessaire de dire qu'en la matière il s'agit de mener la chose avec prudence et réalisme, en nouant diverses alliances politiques tactiques au niveau international et en amortissant les éventuels dommages. 

 

 

***

 

 

Jedan od najvećih problema koji muči mnoge zemlje, pogotovo na periferiji svjetskog kapitalizma, je otplata dugova (u pravilu bankama, institucijama i pojedincima iz najrazvijenijih zemalja kapitalističke jezgre). Zemlje na periferiji su na zaduživanje prisiljene često upravo zbog nametanje ekonomske politike koju im, preko instrumenata kao što su Međunarodni monetarni fond, Svjetska banka, Svjetska trgovinska organizacija (WTO), Europska unija itd., nameću vlasti i kapital zemalja kapitalističke jezgre. Tako se, preko uspostave „slobodne trgovine“ (u kojoj uvijek pobjeđuju jači i veći) a često i ulaska „stranih ulaganja“, uništava domaća industrija, prirodni resursi i poljoprivreda zemalja periferije, a povećava uvoz i ovisnost o stranim ekonomijama. Manjak koji nastaje nakon uništavanja domaće proizvodnje se onda nadoknađuje zaduživanjem na stranom tržištu i to često na način da je dugove praktički nemoguće vratiti i da su čitave zemlje osuđene na permanentnu zaduženost, što jasno ide na korist onih koji zajmove daju jer im to, osim što se na tome bez ikakvog rada bogate, pruža oruđe za daljnji politički pritisak. To onda vodi do toga da se čitave ekonomije zemalja na periferiji, opet pod političkim pritiskom najrazvijenijih zemalja (tj. njihove kapitalističke klase), organiziraju tako da se sve podređuje (uzaludnom) vraćanju dugova ili reformama koje idu u korist stranom kapitalu, a što pak onda onemogućuje razvoj zaduženih zemalja periferije (vlade zemalja kapitalističke jezgre se također zadužuju, no u takvim slučajevima to funkcionira drugačije jer su one i njihov kapital dominantne u svjetskim odnosima moći).

Pitanje koje se tu postavlja jest je li pravedno da se vraćanje dugova šačici lihvarskih institucija i pojedinaca u najrazvijenijim zemljama pretpostavlja razvoju manje razvijenih i nerazvijenih zemalja te interesima većine društva u tim zemljama? Je li važnije npr. da pojedina zemlja ima dovoljno novca za svoje zdravstvo i školstvo ili je važnije da se Wall Streetu vrati posuđeni novac s kamatama i na vrijeme? Osim toga, postavlja se i pitanje je li legitimno nametati čitavom društvu da godinama vraća dugove koji su, među ostalim, nastali i kao posljedice ekonomske politike koju su nametali isti ti krugovi kojima se sada duguje? Je li pravedno da čitave zemlje žive u bijedi zato što je neka vlast, izabrana na tko zna kakav način, sklopila neki ugovor o pozajmici (često po nepovoljnim uvjetima) i za tko zna kakve svrhe? S obzirom da takve pozajmice u načelu nisu nikada izglasane na narodnim referendumima, može li se čitavo društvo smatrati zauvijek odgovornima za njihovo vraćanje? U konačnici – zašto bi pitanje vraćanja dugova ovisilo samo o onome tko je novac dobio, a ne i o onome tko ga je nekome posudio? Ne snosi li i onaj koji novce posuđuje određen rizik? Zašto bi čitave zemlje ostale godinama u dužničkom ropstvu samo zato što su npr. određene strane banke odlučile zaraditi posuđujući sredstva za koja su unaprijed znale da će ga dotične zemlje teško (ako i ikada) moći vratiti? Zašto bi Hrvatska još godinama morala vraćati dugove koje je napravila vlada Ive Sanadera, bivšega premijera sada u zatvoru zbog korupcije? Takva pitanja nisu samo čista teorija – u praksi i međunarodnom pravu već dugo godina postoji institucija tzv. nelegitimnog duga upravo u slučajevima o kakvima smo govorili. Ako se npr. zaključi da je novac posudila neka korumpirana vlada po namjerno nepovoljnim uvjetima i da je zajmodavac toga bio svjestan, posve je legitimno da se ta pozajmica ne vrati ili da se bar ne vrati u potpunosti.

S obzirom na to, a po uzoru na već postojeću svjetsku praksu, Radnička fronta se zalaže za uspostavu međunarodne komisije za reviziju nelegitimnog inozemnog duga Republike Hrvatske (kao što je to nedavno bio učinio Ekvador i kao što za Grčku to planira SYRIZA). Nakon dotične bi se revizije vidjelo koliko se dio (nelegitimnog) duga može, u cijelosti ili djelomično, otkazati, zamrznuti ili reprogramirati. Otkazivanje ili zamrzavanje isplate bar dijela dugova bi omogućilo preusmjeravanje sredstava u razvoj zemlje i za socijalu. Naravno, nepotrebno je posebno i napominjati i da bi i ovdje stvar trebalo izvesti realpolitički mudro, sklapajući različite taktičke političke saveze po svijetu i minimalizirajući potencijalnu štetu.

 

 

***

 

Page Facebook de Radnicka fronta